Nadimci velikih gradova

Veliki gradovi se rađaju kao i ljudi, razvijaju i menjaju. Kako tokom života svi mi dobijamo neki nadimak koji nas najbolje ili najšaljivije opisuje tako su i veliki svetski gradovi dobili svoje nadimke po kojima ih ceo svet prepoznaje. Prirodne odlike i položaj, neki istorijski trenutak ili ličnosti koje su obeležile grad, arhitektonske specifičnost i još mnogo toga poslužilo je kao inspiracija u smišljanju ovih nadimaka. Evo nekih od zanimljivijih. 

Novi Sad

Kako red i običaji nalažu krenućemo iz svog dvorišta. Dok ime grada jasno asocira zašto je Beograd Beli grad, Zagreb, mnogi u Evropi, zbog svoje arhitekture znaju kao Mali Beč. Split je zbog velelepne palate iz rimskog doba ostao Dioklecijanov grad, a Dubrovnik je sa pravom Biser Jadrana. Višegrad je Andrićev grad po aluziji na čuveno delo nagrađeno Nobelovom nagradom, a Kruševac Lazarev grad još od vremena Kosovskog boja. Novi Sad je pak srpska Atina.       

Sank Petersburg

Pariz

Kao jedan od najlepših gradova Evrope Budimpešta je Biser Dunava, a po svojoj lepoti Bukurešt je poneo laskavi nadimak Mali Pariz. A sam Pariz je poznat kao Grad svetlosti (zbog vodeće uloge tokom prosvetiteljskog perioda u Evropi) ili Grad ljubavi, jer je skoro svim parovima sveta želja da posete ovo romantično mesto. Od većih evropskih gradova Beč je poznat kao Carski grad, dok je Prag Grad stotinu tornjeva. Venecija je svojom lepotom ponela nadimak Nevesta mora, a gradovi severne Evrope, Amsterdam i Sankt Peterburg dele isti nadimak – Venecija severa, zbog činjenice da stotine mostova preseca njihove kanale po ugledu na „pravu“ Veneciju. Rim je Večni grad zato što je uvek bio prestonica, dok je Gaudi toliko oblikovao Braselonu da je ona danas poznata kao Gaudijev grad, ali i kao Grad grofova. Jasno je zašto je Jerusalim Sveti grad, Milano Svetska prestonica mode, Bordo Grad vina, a Grenobl Prestonica Alpa. Moskva je između ostalih nadimaka poznata i kao Treći Rim.

Njujork

Ceo svet zna da je Njujork Velika jabuka, dok je kockarska prestonica sveta Las Vegas – Grad greha. Čikago je Vetroviti grad, a Filadelfija Grad bratske ljubavi. Majami je između ostalog i Mala Kuba, a Pitsburg Gvozdeni grad. Kanadski Montreal nosi interesantno drugo ime Veliki dim, dok je aristokratski Toronto Kraljičin grad. Sa druge strane u Australiji se nalazi jedna od najlepših svetskih luka – Sidnej, pa i ne čudi da ga svet zna kao Lučki grad. Melburn je pak Evropa Australije. Najjužniji svetski grad Ušuaja (Ognjena zemlja) sa pravom je poznat kao Kraj sveta. Najveći gradovi Južne Amerike su Brazilska lokomotiva (Sao Paolo) i Američki Pariz (Buenos Aires). A ko se ne bi složio da je Rio Veličanstveni grad!? Na drugom kraju sveta indijski Mumbaj nosi romantično ime Grad snova, Singapur je Grad lavova, Hong Kong pravi Biser orijenta, a uvek strogi Peking je Zabranjeni grad. I u Africi imamo Pariz i to onaj na Nilu. U pitanju je naravno nadimak Kaira. Adis Abeba nosi snažan nadimak Grad ljudi, a neobičan nadimak Grad oker boje poneo je Marakeš.

Tema je neiscrpna, ali je nažalost nemoguće pomenute sve. Možda ćemo nekom idućom prilikom uspeti da odgonetnemo koji grad je poznat kao Prijateljski grad, a koji kao Grad motora. Ili vam možda interesantnije zvuči Trouglasta prestonica, možda Grad ljiljana, Grad obmane ili Smaragdni grad. Možda biste vi mogli sa nama da podelite kakav nadimak krasi vaš omiljeni grad?

 

Boje godišnjih doba

 Neke boje često dovodimo u vezu sa godišnjim dobima. A otkud baš te boje? O tome retko ko od nas razmišlja. Boje u biljnom svetu koje nas asociraju na različite periode u godini potiču od pigmenata. Najupečatljiviji su pigmenti u listovima i plodovima, a najčešće boje koje viđamo na njima su zelena, žuta i crvena.

Zeleni pigment potiče od hlorofila.

Hlorofil se nalazi u hloroplastima. Zelene je boje zbog toga što apsorbuje  plavi deo spektra sunčeve svetlosti i uz pomoć te energije u procesu fotosinteze stvara kiseonik i ugljene hidrate od vode i ugljen-dioksida. Hlorofil se pod uticajem sunčeve svetlosti razlaže, pa ga biljka tokom proleća i leta mora stalno nadoknađivati zbog razvoja i rasta.

Žuti pigmet potiče od beta-karotena.

Beta-karoten je žuti pigment. Apsorbuje plavi i zeleni deo spektra sunčeve svetlosti. U listu se beta-karoten nalazi pored hlorofila i s obzirom na to da je stabilniji od hlorofola ostaje u listu i kada tokom jeseni hlorofil nestane.

Crveni pigment potiče od antocijanina.

Antocijanini su grupa jedinjenja čije molekule možemo izvesti iz strukture prikazane na slici iznad. Najčešće su plave ili crvene boje. Boja antocijanina zavisi od pH vrednosti, tako da su u kiselijoj sredini antocijanini crveni, a u manje kiseloj sredini boja varira od ljubičaste do plave. Za stvaranje antocijanina u plodovima nekih biljaka (recimo kod jabuke) potrebna je visoka koncentracija ugljenih hidrata i intenzivno prisustvo sunčeve svetlosti. Zbog toga je jabuka često sa jedne strane (one koja je izložena suncu) crvena, dok sa druge nije.

 

 

Русская кухня (Руска кухиња)

 Када некога питамо шта га асоцира на Русију, увећ ће одговорити – зима, Путин или Москва. Треба напоменути, да Руси, као један од народа са богатом традицијом и културом, стављају велики акценат на национална јела. Руска кухиња се сматра једном од најбогатијих. Она је особена по томе што се у свако руско јело ставља „зачин традиције“. Често се дешава да када пробате неко руско јело, како би вам се допао специфичан укус, потребно је да га окусите више пута. Традиција се огледа чак и у сакупљању и припремању самих намирница за оброк, тако је у Русији распрострањена „култура сакупљања печурки“.

Један од основних намирница јесу свакако различите врсте печурака које у неким крајевима Русије викендом сакупља цела породица. То представља један вид породичног окупљања. Најистакнутија традиционална руска јела су често једноставне припреме због историјског прилика које су задесиле руски народ (период глади). Ако кренемо од традиционалних напитака, прво се у руској традици спомиње квас. Традиција овог напитка везан је за далеку прошлост и неизоставан је део свих прослава. Овај напитак горкастог укуса можете направити и код куће али оригинални квас морате пробати у самој Русији. Прави се од јечма или ражи. Поред кваса, неизоставан напитак је чај који није исконско руски напитак али је његова традиција повезана са једним од главних симбола Русије – самоваром, чијих неколико музеја постоји у Русији. „Припремање самовара“ је један од видова добродошлице за сваког госта.

Палачинке или „блины“ су јело које је саставни део сваке трпезе за време било ког празника у Русији. Припремају се уз различите надеве, највише са недевима од икре и сира. Недеља која претходи ускршњем посту под називом „Масленица“ обележена је свакодневним спремањем палачинки на различите начине. У вези са овим јелом у руској култури постоји велики број песама о палачинкама. Када је Русија пролазила кроз период глади јело које се највише конзумирало је каша. Каша се због тога утемељила у народним песама као што је „Щи да каша, пища наша.“ („Шчи и каша, храна наша.“).

  

„Щи“ (Шчи) и „Борщ“ (Боршч) су традиционалне руске чорбе које се праве од поврћа и меса. Поред ове две чорбе познате су и „Уха“ – рибља чорба и „Окрошка“ – хладна чорба.

     

Утицај татрског народа се огледа у јелу – „Чебурек“. То је пециво у облику полумесеца пуњено месом и луком. И на крају треба навести јело „Пельмени“ које личи на италијанске равијоле, са надевима од меса, поврћа, рибе или печурака. Тајна укуса је у замрзавању пре саме термичке обраде.

 

 

 

Династија Анђела

Владарска породица Анђела била je претпоследња византијска династија која је владала од 1185. до 1318. године. Треба разликовати две гране династије Анђела, тј. ону која је владала Цариградом до 1204. године и епирску грану Анђела у коју спадају и тесалијски Анђели. Као и Комнини, тако су и Анђели били продукт политичких прилика свог времена.
Поред осталих балканских држава главни супарници Анђелима у остварењу овог циља били су никејски цареви, који су себи поставили исти задатак. Трагедија византијског XIII века се и огледа у томе да су се два византијска центра исцрпљивали до крајњих граница, што у сукобима са својим суседима, што међу собом, зарад истог циља. Када је Михаило VIII Палеолог после више од пола века успео да оствари ,,византијски сан“, нашао се на престолу истрошеног и оронулог царства које није могло да се носи ни са теретом своје велике и дуготрајне историје, ни са тренутним политичким приликама. 
Након трагичне судбине Андроника Комнина, Исак II Анђео се готово неочекивано нашао на византијском престолу. Владавина цариградских Анђела је остала упамћена као период драстичне декаденције византијске моћи, а Алексије III Анђео као кривац за пад Цариграда у руке Латина.Са друге стране епирски Анђели су успели да оформе нову византијску државу са центром у Арти, која је брзим напредовањем дошла надомак свог изворног циља, тј. обнове византијског царства.

Pitagora

Pitagora je bio starogrčki filozof i prvi istinski matematičar, a danas je njegovo ime jedno od najpoznatijih u istoriji matematike. Većina podataka o njemu se smatra nepouzdanim, jer su sakupljeni tek nakon njegove smrti.

U južnoj Italiji, u gradu Krotonu (današnja Crotona), osnovao je matematičku školu sa strogim pravilima. Školu danas nazivamo Pitagorejskom školom, a njegove sledbenike Pitagorejcima.

Pitagora je proučavao svojstva prirodnih brojeva koja su i danas poznata, na primer: parni i neparni brojevi, savršeni brojevi itd.

Po njegovom mišljenju, svaki broj ima čak i svoje osobine: muški i ženski, savršen ili nepotpun, lep ili ružan. Postojao je i najbolji od svih brojeva – broj 10, kojeg su prepoznali kao zbir prva četiri prirodna broja (1+2+3+4=10).

 

Pitagorina teorema

Pitagorina teorema je jedna od osnovnih i najznačajnijih matematičkih teorema:

,,Kvadrat nad hipotenuzom jednak je zbiru kvadrata nad katetama“.

    Dakle, da bismo mogli koristiti Pitagorinu teoremu potreban nam je pravougli trougao.

Obrnuta Pitagorina teorema: Trougao kod kojeg je zbir kvadrata dve manje stranice jednak kvadratu treće, najveće stranice, jeste pravougli trougao.

 

Pitagorino drvo

Pitagorino drvo je nešto što nastaje prostom konstrukcijom kvadrata i trouglova. S obzirom na to da se na ovaj način često pokazuje Pitagorina teorema, otuda naziv Pitagorino drvo. 

Kroz nekoliko koraka objasnićemo kako se može konstruisati Pitagorino drvo. Naime, uzmemo kvadrat čija je stranica 1cm i krenemo da gradimo to drvo. Sledeći korak jeste konstrukcija pravouglog trougla na vrhu kvadrata koji ima iste dužine kateta, dok hipotenuzu predstavlja ta stranica početnog kvadrata. Onda se nad dobijenim trouglom konstruišu preostala dva kvadrata. Proces se dalje rekurzivno nastavlja.

 

Сан и јава Вука Мандушића

 Горски вијенац је, сложићете се, најпознатије дело Петра Петровића Његоша. И као што знате, тема је борба против потурица, међутим, ово дело је врло комплексно па су у њему, поред главне, обрађене многе друге теме и покренута бројна питања.

Једна од тема је забрањена љубав, осликана кроз поступке и сан Вука Мандушића. Вук Мандушић је најпротивуречнији лик у Горском вијенцу. Иако је осведочени јунак, он није типичан и само јунак од оружја, већ је описан као човек од крви и меса: осећајан, са стварним проблемима.

На јави он је признати јунак који се бори за слободу,  јунак кога краси ћудљивост, непромишљеност и особеност. Међутим, то није све. Он је трагични јунак заробљен између својих жеља и стварности.

О томе сведочи његова испрекидана исповест током сна  коју ми, старац Роган и кнез Јанко, слушамо једне ноћи.  Откривамо његову тајну: љубав према удатој жени, снаји кумова Милоњића.

 У одломку названом Ноћ скупља вијека дато је објашњење, мада ни њему није јасно како се то десило и каже: ал је ђаво али су мађије

 Но, истина је да је описане ноћи приметио лепоту осамнаестогодишње жене која је дошла да жали девера.

 

Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,

ватра гори насред сјенокоса,

а она ти од некуда дође;

украј ватре сједе да се грије.

Чује да свак спава у колибе.

Тада она вијенац расплете,

паде коса до ниже појаса;

поче косу низ прса чешљати,

а танкијем гласом нарицати,

како славља са дубове гране.

Тужи млада, за срце уједа,

очи горе живље од пламена,

чело јој је љепше од мјесеца,

и ја плачем ка мало дијете.

 

У наведеним стиховима открива се песничка природа Вука Мандушића и дубина љубави према овој жени. Он је посебан, другачији јер, док су сви заокупљени борбом против Турака, Вук поред ове, бије и своју емотивну битку.

Шта и како даље?

С једне стране чезне за остварењем платонске љубави, а с друге стране, зна да ју је немогуће реализовати. Чак и кад покуша да замисли да ју је можда могуће остварити, одмах се врати у стварност.

То видимо онда када призна кнезу Јанку љубав према снаји кумова Милоњића и спомене могућу отмицу жене. Кнез је згранут. Констатује да му је љубав памет попила јер у његовом свету постоји нешто што је веће од љубав и личне среће. То је кодекс части и света веза кумства, која се не сме погазити.

Вук Мандушић је велики јунак челичне песнице, али и човек рањиве душе, са тајном која га раздире. Пред очима других он је чудљив јунак, а у сну заљубљен и несрећан човек. Све што жели је да своје жеље претвори у стварност, оствари љубав. Но, то је немогуће, те он остаје у лимбу, као уосталом и многи које познајемо.

 

Марија Бјелица