Сан и јава Вука Мандушића

 Горски вијенац је, сложићете се, најпознатије дело Петра Петровића Његоша. И као што знате, тема је борба против потурица, међутим, ово дело је врло комплексно па су у њему, поред главне, обрађене многе друге теме и покренута бројна питања.

Једна од тема је забрањена љубав, осликана кроз поступке и сан Вука Мандушића. Вук Мандушић је најпротивуречнији лик у Горском вијенцу. Иако је осведочени јунак, он није типичан и само јунак од оружја, већ је описан као човек од крви и меса: осећајан, са стварним проблемима.

На јави он је признати јунак који се бори за слободу,  јунак кога краси ћудљивост, непромишљеност и особеност. Међутим, то није све. Он је трагични јунак заробљен између својих жеља и стварности.

О томе сведочи његова испрекидана исповест током сна  коју ми, старац Роган и кнез Јанко, слушамо једне ноћи.  Откривамо његову тајну: љубав према удатој жени, снаји кумова Милоњића.

 У одломку названом Ноћ скупља вијека дато је објашњење, мада ни њему није јасно како се то десило и каже: ал је ђаво али су мађије

 Но, истина је да је описане ноћи приметио лепоту осамнаестогодишње жене која је дошла да жали девера.

 

Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,

ватра гори насред сјенокоса,

а она ти од некуда дође;

украј ватре сједе да се грије.

Чује да свак спава у колибе.

Тада она вијенац расплете,

паде коса до ниже појаса;

поче косу низ прса чешљати,

а танкијем гласом нарицати,

како славља са дубове гране.

Тужи млада, за срце уједа,

очи горе живље од пламена,

чело јој је љепше од мјесеца,

и ја плачем ка мало дијете.

 

У наведеним стиховима открива се песничка природа Вука Мандушића и дубина љубави према овој жени. Он је посебан, другачији јер, док су сви заокупљени борбом против Турака, Вук поред ове, бије и своју емотивну битку.

Шта и како даље?

С једне стране чезне за остварењем платонске љубави, а с друге стране, зна да ју је немогуће реализовати. Чак и кад покуша да замисли да ју је можда могуће остварити, одмах се врати у стварност.

То видимо онда када призна кнезу Јанку љубав према снаји кумова Милоњића и спомене могућу отмицу жене. Кнез је згранут. Констатује да му је љубав памет попила јер у његовом свету постоји нешто што је веће од љубав и личне среће. То је кодекс части и света веза кумства, која се не сме погазити.

Вук Мандушић је велики јунак челичне песнице, али и човек рањиве душе, са тајном која га раздире. Пред очима других он је чудљив јунак, а у сну заљубљен и несрећан човек. Све што жели је да своје жеље претвори у стварност, оствари љубав. Но, то је немогуће, те он остаје у лимбу, као уосталом и многи које познајемо.

 

Марија Бјелица