Русская кухня (Руска кухиња)

 Када некога питамо шта га асоцира на Русију, увећ ће одговорити – зима, Путин или Москва. Треба напоменути, да Руси, као један од народа са богатом традицијом и културом, стављају велики акценат на национална јела. Руска кухиња се сматра једном од најбогатијих. Она је особена по томе што се у свако руско јело ставља „зачин традиције“. Често се дешава да када пробате неко руско јело, како би вам се допао специфичан укус, потребно је да га окусите више пута. Традиција се огледа чак и у сакупљању и припремању самих намирница за оброк, тако је у Русији распрострањена „култура сакупљања печурки“.

Један од основних намирница јесу свакако различите врсте печурака које у неким крајевима Русије викендом сакупља цела породица. То представља један вид породичног окупљања. Најистакнутија традиционална руска јела су често једноставне припреме због историјског прилика које су задесиле руски народ (период глади). Ако кренемо од традиционалних напитака, прво се у руској традици спомиње квас. Традиција овог напитка везан је за далеку прошлост и неизоставан је део свих прослава. Овај напитак горкастог укуса можете направити и код куће али оригинални квас морате пробати у самој Русији. Прави се од јечма или ражи. Поред кваса, неизоставан напитак је чај који није исконско руски напитак али је његова традиција повезана са једним од главних симбола Русије – самоваром, чијих неколико музеја постоји у Русији. „Припремање самовара“ је један од видова добродошлице за сваког госта.

Палачинке или „блины“ су јело које је саставни део сваке трпезе за време било ког празника у Русији. Припремају се уз различите надеве, највише са недевима од икре и сира. Недеља која претходи ускршњем посту под називом „Масленица“ обележена је свакодневним спремањем палачинки на различите начине. У вези са овим јелом у руској култури постоји велики број песама о палачинкама. Када је Русија пролазила кроз период глади јело које се највише конзумирало је каша. Каша се због тога утемељила у народним песама као што је „Щи да каша, пища наша.“ („Шчи и каша, храна наша.“).

  

„Щи“ (Шчи) и „Борщ“ (Боршч) су традиционалне руске чорбе које се праве од поврћа и меса. Поред ове две чорбе познате су и „Уха“ – рибља чорба и „Окрошка“ – хладна чорба.

     

Утицај татрског народа се огледа у јелу – „Чебурек“. То је пециво у облику полумесеца пуњено месом и луком. И на крају треба навести јело „Пельмени“ које личи на италијанске равијоле, са надевима од меса, поврћа, рибе или печурака. Тајна укуса је у замрзавању пре саме термичке обраде.

 

 

 

Династија Анђела

Владарска породица Анђела била je претпоследња византијска династија која је владала од 1185. до 1318. године. Треба разликовати две гране династије Анђела, тј. ону која је владала Цариградом до 1204. године и епирску грану Анђела у коју спадају и тесалијски Анђели. Као и Комнини, тако су и Анђели били продукт политичких прилика свог времена.
Поред осталих балканских држава главни супарници Анђелима у остварењу овог циља били су никејски цареви, који су себи поставили исти задатак. Трагедија византијског XIII века се и огледа у томе да су се два византијска центра исцрпљивали до крајњих граница, што у сукобима са својим суседима, што међу собом, зарад истог циља. Када је Михаило VIII Палеолог после више од пола века успео да оствари ,,византијски сан“, нашао се на престолу истрошеног и оронулог царства које није могло да се носи ни са теретом своје велике и дуготрајне историје, ни са тренутним политичким приликама. 
Након трагичне судбине Андроника Комнина, Исак II Анђео се готово неочекивано нашао на византијском престолу. Владавина цариградских Анђела је остала упамћена као период драстичне декаденције византијске моћи, а Алексије III Анђео као кривац за пад Цариграда у руке Латина.Са друге стране епирски Анђели су успели да оформе нову византијску државу са центром у Арти, која је брзим напредовањем дошла надомак свог изворног циља, тј. обнове византијског царства.